HORSCH razvija različite aspekte autonomne kontrole
U pet kratkih izjava, Michael i Philipp Horsch opisuju šta se podrazumeva pod autonomijom, koji tehnički zahtevi su neophodni, kako se ta tema razvila u HORSCH-u i šta će još biti neophodno u budućnosti.
Michael Horsch: Prvi koraci ka autonomiji – to je sigurno bilo početkom 2000-ih, kada smo kupili prvi GPS sistem za upravljanje od AutoFarma za HNG. Tada je to bio prvi RTK sistem iz SAD sa kojim smo mogli da vozimo u centimetarskom opsegu. Čim se to desilo, pomislili smo u sebi: ako je tako nešto moguće, onda je moguće i voziti autonomno. Međutim, tada od projekta nije bilo ništa. Kupovinom ogledne farme AgroVation u Češkoj, imali smo priliku da se bavimo CTF-om i planiranjem stalnih tragova. Prvobitno je započeto sa agronomske tačke gledišta, brzo smo shvatili da je CTF prvenstveno pitanje planiranja. Ovo je bio još jedan korak ka autonomiji.
Philipp Horsch: Mnoge stvari koje se danas podrazumevaju pod pojmom autonomija bih ja radije opisao kao automatizaciju. Uzmimo za primer traktor koji vozi sa GPS-om i može sam da okreće – to je u početku samo korak automatizacije, jer još uvek imate nekoga ko sedi na mašini i upravlja njom. Autonomija znači zapravo vožnju bez vozača. A tu su i druga vozila, tj. bez kabine na vozilu. I veoma je važno da automatizacija dođe pre autonomije. Ovo je definitivno prvi korak. Ovde smo u međuvremenu prešli dug put, pošto je automatizacija već godinama važna tema. No, od potpune autonomije nas deli još puno prepreka.
Philipp Horsch: Da bismo danas mogli da radimo poluautonomno, potrebne su nam tri stvari: prvo postoji sistem planiranja stalnih tragova. Onda nam je potreban Geofencing tj. digitalna ograda. I treće je pitanje bezbednosti. To danas rešavamo tako što na terenu imamo „vozača“ sa daljinskim upravljačem, čiji je zadatak da prati i koji interveniše u hitnim slučajevima. Daljinski upravljač ima domet od 500 m. Ova tri aspekta su važna da bismo mogli brzo poluautonomno da izađemo na parcelu i budemo bezbedni. Sledeći korak su onda logično senzori kako bi se mašina mogla nadgledati, kao što je detekcija zagušenja itd. tehnički radimo na različitim konceptima, jer trenutno ne znamo šta će gde raditi. Ono što znamo je da na njivu moramo da izađemo sa različitim konceptima, vežbamo odn. učimo i razvijamo. Definitivno smo otvorenog uma.
Michael Horsch: Još jedna ozbiljna stvar su aktuelni zakoni. U ovom trenutku zakonodavna vlast ne pravi razliku između puta i njive, već ih tretira jednako. Jedina razlika je što se po putu vozi mnogo brže i to uz ostale učesnike u saobraćaja. Postoje velika potreba za novom definicijom i pritisak javnosti da se konačno stvore okvirni uslovi. Ako razdvojimo put i njivu, onda ćemo brže krenuti u akciju. Sledeća tačka je mogućnost homologacije koncepta bezbednosti odnosno sistema kamera, radara i lidarskih sistema. Nadamo se da će se bezbednosni sistemi dalje razvijati u narednih nekoliko godina kako bi mogli da budu homologovani, jer smo tehnički daleko odmakli. Trenutno imamo sve što je potrebno za testiranje i integraciju u radni proces.
Michael Horsch: Generacija kojoj pripadam, koja voli potpuno klimatizovane kabine i blistavu haubu se bliži kraju. Sledeća generacija sada ima 14 do 18 godina, već preuzima polako kormilo, i odrasla je digitalno. Urođeno im je rukovanje ekranima osetljivim na dodir, pametnim telefonima i tabletima. Mladi upravljaju svime što se kreće potpuno intuitivno i bez čitanja uputstva za upotrebu. Korisnici su već tu. Mi moramo da ispunimo uslove.