HORSCH Seminar 2020
Budućnost je blizu (Jay Tuck)
Prvobitni plan je bio da Jay Tuck, stručnjak za bezbednost i novinar održi predavanje na temu „Budućnost je bliža nego ikada – revolucija veštačke inteligencije“ u okviru HORSCH-ovih seminara. Umesto toga, održan je video prenos preko Fejsbuka.
Onlajn umesto uživo
Vanredne situacije zahtevaju vanredne mere. Organizatorima HORSCH Seminara 2020 je teško palo da otkažu tu manifestaciju. Praktično sve je bilo spremno, oko 700 gostiju je potvrdilo dolazak. U međuvremenu se pokazalo da je odluka bila ispravna. Rizik za širenje virusa među toliko ljudi iz celog sveta na malom mestu je bio prevelik. Neki vid kompenzacije su bila dva video prenosa preko Fejsbuka.
Neki novi klinci
Jay Tuck je započeo svoje predavanje kratkim insertom iz filma „Top Gun 2“, kako bi ilustrovao kakva visoka tehnologija se danas koristi u ratovanju. „Pravim pilotima je ovo sve zastarelo“, kaže Tuck. „Ono što je značajno jeste da je u centru pažnje herojski „Top Gun“, odnosno vrhunski pilot, kojeg glumi Tom Cruise. Samo: ova vrsta čoveka je danas nestala. U sadašnjem američkom ratnom vazduhoplovstvu budućnost nisu letelice sa ljudskom posadom, već bespilotne letelice bez ljudske posade. Sa njima možete preleteti pola sveta. Njima upravljaju mladi klinci. Biraju ih po tome koliko dobro igraju Play Station. Oni sede u kontejnerima na tajnoj lokaciji u Novom Meksiku i preko džojstika ubijaju ljude u Jemenu, Pakistanu, Avganistanu, Somaliji i mnogim drugim mestima za koja nismo ni čuli. Tehnologija dronova nije nova, ona postoji već 20 godina. A zamislite na kojem je nivou bio vaš mobilni telefon pre 20 godina.
O predavaču: Jay Tuck
Rođen i odrastao u SAD. Ovog diplomiranog ekonomistu je civilno služenje vojnog roka odvelo u Nemačku. Radio je u Hamburgu sa adolescentima. Svoju karijeru TV novinara je započeo kao lokalni reporter za NDR, kasnije kao istraživački novinar za emisije „Panorama“ i „Monitor“. Tokom Zalivskog rata bio je ratni reporter za ARD-ov dnevnik „Tagesschau“, kasnije je bio odgovorni urednik za ARD-ov informativni program. Bio je producent mnogih dokumentarnih filmova za renomirane televizijske stanice. Nakon što se povukao iz ARD, Jay Tuck je radio u Dubaiju za međunarodnu medijsku kuću, ali je i dalje radio kao producent dokumentarnih filmova za nemačke emitere. Pisao je članke za brojne štampane medije, piše knjige i drži predavanja.
Bavi se temom bezbednosti. Njegova aktuelna knjiga „Evolucija bez nas“ objavljena je 2016. Knjiga govori o veštačkoj inteligenciji.
Jednom su mi dozvolili da upravljam takvim dronovima u simulatoru,“ priča dalje Jay Tuck. „Bilo je veoma uzbudljivo. Imaju toliko prednosti u odnosu na avione sa ljudskom posadom. Mi ljudi imamo mnogo slabosti: treba nam kiseonik, određen atmosferski pritisak, kvalifikacije i treninzi, pilotska dozvola – sve to košta. U avionu mora da bude sedište koje se može katapultirati u slučaju nužde, a ono je teško i predstavlja dodatni teret. Najbolje je da se ta slabost ukloni iz borbenih aviona. I to je već i urađeno. Uglavnom leti robot. On je uvek u vrhunskoj formi, nije se svađao sa ženom i nema mamurluk zato što je dan ranije previše pio – sve ljudske slabosti su eliminisane. I: ne dovodimo ljudska bića u opasnost kada su borbeni avioni u ratnoj zoni!
Interesantan deo ovog razvoja je: na kraju treninga, mornarički piloti dobijaju značku na koju su veoma, veoma ponosni. Ali i klinci koji igraju Play Station dobijaju ovu značku, iako uopšte ne znaju da lete. A to strašno ljuti pilote...“
Vreme za prilagođavanje
„Kada se uvode nove tehnologije, uvek postoji određeno kašnjenje između pronalaska i njegove šire primene“, kaže Jay Tuck. „Tako je bilo još kod Gutenberga. Trebalo je da prođu stotine godina da bi ljudi počeli da čitaju i da se knjige prošire svetom. Društvo je imalo vremena da se navikne na inovaciju. Ili uzmimo parnu mašinu: od njenog pronalaska i tehničke revolucije sa lokomotivama kao sredstvom prevoza i industrijske proizvodnje koju je pokrenula, prošle su decenije. Ali još tada je bilo ljudi koji su bili protiv ovih inovacija. Čak su upadali u fabrike i uništavali mašine. Jer, sa pravom su sumnjali da će im parna mašina uzeti radno mesto. Ali i tada smo imali vremena da se na to naviknemo. Bilo je razgovora sa različitim grupama, kao što su sindikati itd.
Sve se može sažeti u brojeve: od momenta uvođenja do trenutka kada je imao 50 miliona korisnika, automobilu je trebalo 62 godine, struji 46 godina, mobilnim telefonima 12 godina, Fejsbuku 4 godine, a za Pokemon Go samo 19 dana. To je vreme u kojem se društvo svojim zakonodavstvom, moralnim vrednostima i uslovima rada moglo prilagoditi ovim inovacijama. Mene ne čudi što postoji toliko ljudi koji još ne mogu da se naviknu na svoj pametni telefon. Da neki stari ljudi uopšte ne mogu da razumeju šta njihovi unuci sa tim rade. Nisu imali vremena da to shvate, zato što sve ide tako brzo.
Evo primera: nedavno sam bio kod moje zubarke. Sedeo sam u stolici kada sam odjednom čuo pištanje. Pitao sam šta je to i rekla je: „To je robot koji meri rupu u zubu. Onda izračunava implant, a ja samo treba da odaberem materijal i boju. Sat vremena kasnije, implant je gotov.“
Ranije je tako nešto trajalo nedeljama. Sa novom tehnologijom nestaje čitava grana privrede. Pritom mašina ne samo da je brža, nego je i preciznija i jeftinija. I ovde se potvrdilo: neko izmisli mašinu i to promeni ceo svet. Nekada je uvođenje novine usporeno zato što su neophodna dodatna odobrenja, testovi, još testova itd. Kao kod lekova. Ključna reč: korona.
Kod drugih stvari to nije potrebno, a neke od njih takođe mogu prouzrokovati radikalne promene. Samo izađeš na tržište i kreneš. I svima promeniš život.“
Već je deo stvarnosti
Jay Tuck objašnjava zašto je ljudima toliko teško da se bave temom veštačke inteligencije navodeći da se ona ne razvija linearno, već eksponencijalno. „Mi to ne možemo da pojmimo“, kaže ovaj novinar. „Zato ne možemo da razumemo posledice.“ Po njegovom mišljenju, mi smo već okruženi njome. Veštačka inteligencija je već prestigla ljude u nekim oblastima i znatno je superiornija.
Primer: Tuck je u mladosti želeo da bude broker na berzi. Kao već pomenuta zanimanja, pilot ili lekar, i ovo je stresno, ali ugledno i dobro plaćeno zanimanje. Tada je najveća banka na svetu zapošljavala oko 600 brokera. Danas postoje – a možda i ne – samo dvojica! Danas posao odrađuju kompjuteri koji posmatraju najrazličitije stvari širom sveta i računaju efekte na berzanske cene. Naravno, u početku je bilo ozbiljnih grešaka, ali to je glavna karakteristika veštačke inteligencije, da ona uči.
Pozitivni efekti se već primećuju. „Razgovarao sam sa radiolozima renomiranih klinika. Svi su mi potvrdili da kompjuter bolje prepoznaje kancer na rentgenskim snimcima u mnogo ranijem stadijumu od njih samih. Sa jedne strane, ovo je priznanje neuspeha, a sa druge ogromna prilika. Slično je i sa mnogim drugim bolestima – Alchajmer, srčani udar – do sada se medicinsko znanje zasnivalo na relativno ograničenom iskustvu. U budućnosti će moći da se analizira ogroman broj uzoraka i da se analiziraju veze između najrazličitijih faktora. Mnogo toga još mora da se standardizuje na međunarodnom nivou, što je veoma naporno i skupo, ali kada jednom uspemo, možemo napraviti korak u napred koji danas teško možemo zamisliti.“
Jay Tuck je napravio malu digresiju u svet bezbednosne tehnologije. Pokazao je sliku iz vazduha koji je NSA snimila dronom sa visine od 20.000 m. Na njoj se raspoznaju automobili i ljudi. I jedni i drugi se mogu identifikovati. Automobili na osnovu registarskih oznaka, a ljudi po načinu na koji hodaju. „Ljudi misle da prepoznavanje funkcioniše samo preko lica“, objašnjava Tuck. „Tajne službe uglavnom rade sa kamerama odgore. Čak se može analizirati da li se neko ponaša sumnjivo.“ Doba ekspertize zameniće doba podataka.
U poljoprivredi je prikupljanje podataka počelo sporije. Ali i poljoprivrednici počinju da koriste neke tehnologije, kao na primer prepoznavanje lica krava. To bolje funkcioniše od oznaka na ušima. Kod svinja čak može da se utvrdi kako su raspoložene.
„Stanovništvo danas želi da zna odakle dolazi njegova hrana“, kaže Jay Tuck. „Žig na jajima je samo mali početak. Lično sam učestvovao u projektu u kom se sakuplja mnogo više podataka, od genetike koka nosilja preko stočne hrane do tiganja. Tako ne samo da se osigurava transparentnost, već vam može pomoći da vaš posao bude profitabilniji. Ili recimo selektivna zaštita useva koja se delimično već primenjuje. Ovde je moguće uštedeti stotine tona pesticida – što društvo jasno zahteva od poljoprivrede.“ Tuck je zatim pokazao nekoliko video snimaka autonomnih traktora. „Ništa posebno“, glasi njegov komentar na to. „Ali ja kao TV novinar volim lepe slike. Vi možete doprineti tome da vaša profesija ponovo postane interesantna. Zato što je poljoprivreda više od blatnjavih gumenih čizama. Svaki preduzetnik, pa i poljoprivrednik, mora da nauči da radi sa podacima. To može značiti život ili smrt za njegovo gazdinstvo.“
Ali šta je sa bezbednošću podataka? Tuck je naveo primer mobilnog telefona kojem svaki korisnik otkriva mnoštvo podataka. Provajderi obećavaju sigurnost, ali aplikacije povlače podatke. To može da iznosi do 1,5 GB mesečno! Najosetljiviji podaci su pojmovi koje pretražujemo na internetu. U onlajn trgovini ti podaci se koriste za individualizaciju cena.
„Da li veštačka inteligencija ima svest? Da li ima osećanja?“, na kraju predavanja Jay postavlja krucijalno pitanje. „To se još ne zna. Ali ima volju za životom i brani svoje postojanje. To se videlo na primer, kada je američki satelit na kraju svog radnog veka lansiran u Zemljinu atmosferu kako bi tamo izgoreo. Čak i u „borbi sa smrću“, vršio je svoj najvažniji zadatak: usmeravao je svoje antene tako da održi kontakt sa Zemljom. Inače, kada je izgoreo, njegovi dugogodišnji nadzornici u kontrolnom centru su plakali...“
Više humusa u zemljištu (Michael Horsch)
Osim novinara Jaya Tucka i Michael Horsch je održao svoje onlajn predavanje, koje je bilo planirano za HORSCH Seminar. Tema je bila stvaranje humusa kao zanimljiv element rotacije useva. Tu Horsch vidi novi poslovni model za poljoprivredu.
Hibridna poljoprivreda, regenerativna poljoprivreda i Carbon Farming glavne su teme za Michaela Horsch već nekoliko godina, čak i kada je reč o zaštiti klime. Njegova firma već dugo intenzivno radi na rešenjima za održivu poljoprivredu – trenutno putem konkursa „Kovači zemlje“. U saradnji sa univerzitetom Weihenstephan-Triesdorf i Farm & Food, cilj su nove ideje i koncepti poljoprivrednika, start-upova i studenata koji se mogu primeniti za nove sisteme uzgoja, poslovne modele i tehnologije (bodenschmiede.horsch.com).
Michael Horsch je svoje predavanje započeo izjavom izvršnog direktora VW Herberta Diessa o porezu na CO2 u Evropi: „Poštena cena za tonu CO2 iznosi 100 evra“. Bundestag i Bundesrat su krajem prošle godine utvrdili cenu u Nemačkoj od 25 evra. Horsch je pričao o svom razgovoru sa zaposlenima u fabrici Škoda blizu HORSCH-ovog gazdinstva AgroVation u češkom Kněžmostu. „Računali su od čega se sastoji otisak ugljen-dioksida u „životnom ciklusu“ automobila. To su bile vrlo zanimljive brojke.“ Za „životni vek“ se uzima pređenih 200.000 km. 13% otiska nastaje proizvodnjom delova kod dobavljača. Samo 2% nastaje u tri Škodina pogona u Češkoj. Ukupno 80% nastaje sagorevanjem benzina i dizela, 5% od recikliranja starih automobila. „Samo za ta 2% koji nastaju u pogonu, Škoda koristi 700.000 tona piljevine godišnje“, naglašava on. To odgovara 100.000 ha šume. Naravno, prelazak na automobile sa električnim pogonom će doneti veliki napredak u pogledu potrošnje CO2.
Automobilska industrija pod pritiskom
Da bi podstakao osećaj za biznis kod poljoprivrednika, Michael Horsch je objasnio sa kakvim troškovima će automobilska industrija morati da se suoči zbog emisije CO2. „Zaposleni u Škodi su mi pokazali pod kakvim pritiskom stoji njihova industrija“, kaže on. Od 2020. u Evropi važi da svaki prodati automobil sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem može emitovati najviše 95 g CO2 po kilometru. Za svaki gram preko toga plaća se kazna od 95 evra. „Škodini automobili sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem trenutno emituju u proseku 120 g. Kazna po automobilu iznosi 2.375 evra. To je 10% prodajne vrednosti automobila.“ Proizvođači ćine sve da ispune ovaj zahtev odn. da prodaju dovoljan broj automobila na električni pogon. U Škodinom slučaju, oko 20% novih automobila mora da bude na električni pogon. „Taj pritisak je stvarno ogroman“, naglašava Horsch.
CO2 nastaje i prilikom proizvodnje električnih vozila i to 16 t po automobilu – i to uz najefikasnije i najmodernije načine proizvodnje. „Škoda želi da neutrališe ovu količinu već od samog početka pri prodaji automobila“, kaže Michael Horsch. „Po Diessu to bi bilo 1.600 evra koje mora da uključi u cenu proizvodnje. Sa godišnjom proizvodnjom od 300.000 automobila, iznosi su značajni.Proizvođač više ne može smanjiti ovaj deo otiska CO2 štednjom. To možete eliminisati samo tako što ćete se iskupiti, kao kod prodaje oprosta grehova“, rezimira Horsch.
CO2 kompenzacija kroz šume ili humus?
Kako izgleda kompenzacija emisije CO2 u stvarnosti? „Prvi predlog često bude masovna sadnja drveća. No, to znači da moramo sačekati bar nekoliko godina dok drveće ne veže jednu tonu CO2“, konstatuje Michael Horsch. „Dok biljke vežu dovoljno ugljen-dioksida, klima će se već preokrenuti i preći ćemo kritičnu tačku.“ Ne može da razume zašto naučnici i NVO veruju u tvrdnju da bi pošumljavanje bilo odgovarajuće rešenje. Deo gasova koji izazivaju efekat staklene bašte može da se apsorbuje na ovaj način, ali to sigurno nije glavno rešenje. „Pored toga, ne možemo obavljati poljoprivredu na pošumljenim područjima. A sa ekonomske tačke, to nam je hitno potrebno.“
Michael Horsch je predstavio drugi pristup smanjenja CO2 koji je po njemu mnogo važniji: „Bavimo se poljoprivredom, stvaramo humus i u tom procesu proizvodimo hranu. Važna su tri preduslova: znatno smanjenje obrade zemljišta, uvođenje međuuseva i podsticanje aktivnosti mikroba. Ciljana obrada zemljišta znači da ne sme ući previše kiseonika u horizonte, kako bi se izbegla prekomerna mineralizacija. Intenzivna konsolidacija je od suštinskog značaja za kontrolu razmene gasova. Plug se može koristiti samo ako je to neophodno. Uz pomoć međuuseva, zemljište bi trebalo da bude stalno zeleno. Tako imamo dobre šanse za stvaranje ugljenika u zemljištu, čak i dugoročno. Da bi se podstakla aktivnost mikroba, upotreba đubriva i pesticida se mora trajno smanjiti. Želeo bih da predstavim ovu temu što objektivnije i zato se vrlo pažljivo izražavam. Jedno je jasno: apsolutno nam je potrebna mikrobna aktivnost kako bismo stvorili humus.“
Horsch nastavlja dalje: „Sa hibridnom poljoprivredom možemo vezati između 5 i 10 t ekvivalenta CO2 godišnje po hektaru stvaranjem humusa. Uzmimo izjavu Herberta Diessa o 100 evra za CO2 dolazimo do toga da rad poljoprivrednika na stvaranju humusa odgovara vrednosti od 500 do 1.000 evra po hektaru.“
Nutritivni i trajni humus
Da biste dublje ušli u materiju, važno je razlikovati hranljive materije od trajnog humusa. „Pedolozi sada ne bi trebalo da slušaju pažljivo“, naglasio je sa osmehom Michael Horsch. Po njegovom iskustvu, kod naučnika ima previše različitih mišljenja. „Evo mog viđenja stvari: za mene je hranljivi humus otvoreni humusni lanac i opisaću vam procese na primeru ostataka slame na zemlji nakon žetve pšenice.“ Slama ima odnos C/N u razmeri 80-100:1. Obrada ubrzava proces raspadanja i nakon 6 ili 8 meseci veliki deo organske materije se razgradio i odnos C/N iznosi otprilike 10:1. „Hranljivi humus najpre ostaje u zemlji. U odgovarajućim uslovima mikroorganizmi degradiraju C i proizvode CO2. I hranljive materije poput N, P i K, koje su vezane za C se oslobađaju na leto tokom mineralizacije. Onda opet obradimo njivu. I biomasa narednog useva počinje da se raspada nakon žetve i tako nastaje hranljivi humus.“
Kako bi se povećao udeo hranljivog humusa, mora se povećati unos biomase. „No, može biti teško promovisati ovakav pristup, uzevši u obzir prodaju oprosta grehova. Zato se moramo više koncentrisati na trajni humus.“ Prema Horschovoj definiciji, on se sastoji od prstenastih lanaca ugljenika na koje se vezuju hranljive materije tokom procesa raspadanja. Mnogi od ovih prstenova nisu dalje mogli da razgrađuju mikroorganizme. Sa stanovišta ratarstva, prednost je očigledna: povećanja sadržaja humusa u zemljištu i optimalno svojstvo skladištenja dragocenih hranljivih materija i vode.
Mikrobna karbonizacija
Kako obradom povećati trajni humus? „Našao sam vrlo zanimljiv pristup koji me je fascinirao“, oduševljeno kaže Michael Horsch. „Radi se o mikrobnoj karbonizaciji, skraćeno MC. O tome sam mnogo naučio od Waltera Wittea, renomiranog stručnjaka za hemiju zemljišta.“ O čemu se tu radi? „To je jednostavan postupak kompostiranja uz pomoć bakterija. Organske materije koje sadrže celulozu i lignin se kombinuju sa proteinskim jedinjenjima u razmeri 50:50. Važni su pravi odnos u mešavini, dovoljno vlage i odgovarajuća veličina čestica kako bi se masa mogla dobro sabiti. Zatim treba napraviti što veću i dobro zbijenu površinu komposta, a visina gomile treba da bude oko 2,5 m.“ Temperatura u kompostu bi trebalo da bude oko 50 °C. Tako se stvara granica između aerobnih i anaerobnih uslova. Tek tada može da se odvija karbonizacija na bazi bakterija – nemojte to mešati sa istoimenim procesom koji se odvija pod visokim pritiskom. „Fototrofne bakterije koje žive na površini sada stvaraju enzime koji podstiču druge bakterije da razlažu organsku materiju na takav način, da na kraju preostane mnogo nerazgradivih lanaca ugljenika u obliku prstena.“ Od velike važnosti za poljoprivrednike: ova jedinjenja ugljenika su rastvorljiva u vodi i sadrže mnogo hranljivih sastojaka. Tako ugljenik u mikrobnoj karbonizaciji ne „sagoreva“ tj. ne nastaje CO2 već visoka koncentracija C u kompostu.
Karbonizacija na njivama?
„Priroda je ovde obezbedila mehanizme na koje ranije nismo obraćali dovoljno pažnje“, primetio je Horsch. Prstenovi ugljenika rastvorljivi u vodi mogu se izneti na parcelu. Tamo će ih rastvoriti padavine. Poljoprivrednici više ne treba da se bave njima. Da bi kulture mogle da apsorbuju hranljive sastojke, priroda je spremila genijalno rešenje: biljke izlučuju kiseline u korenu kako bi ove hranljive sastojke odvojile od organske materije.
Za Michaela Horsch se postavlja pitanje: „Zar ne možemo i mi obezbediti površinsku mokrobnu karbonizaciju na našim njivama – plitkom obradom sa kultivacijom, valjanjem? Još nemam odgovor na to. Ali me to fascinira!“ Isto bi moglo da se uradi sa osokom.
„Jedno je sigurno, potreban nam je visok nivo mikrobne aktivnosti u zemljištu“, rezimira Horsch. „Kod glavnih useva više ne možemo da povećamo prinose. Dostigli smo maksimalnu količinu hranljivog humusa na našim njivama. Dobra mogućnost za građenje humusa su međuusevi.“
Analiza ostataka
Za Michaela Horscha, stvaranje humusa i smanjenje ostataka su direktno povezani. On se dotakao problematike ostataka. „Sproveli smo sopstvena istraživanja na ovu temu – zajedno sa start up kompanijom iz Würzburga, koju čine stručnjaci u proceni podataka i Univerzitetom u Triesdorfu. Uzeli smo ukupno 371 uzorak sa 46 useva pšenica u Nemačkoj i Češkoj i analizirali ih. Koristili smo i podatke sa odgovarajućih mapi parcela iz prethodnih godina.“
Horsch je ukratko rezimirao rezultate ovih istraživanja: „U mnogim uzorcima je bilo tragova fungicida, insekticida i regulatora rasta CCC. Herbicida nije bilo. U ovom slučaju nije bio problem ono što društvo konstantno kritikuje.“ Suština rezultata za njega glasi: „Histerija oko glifosata je preterana. O ovome svi učesnici treba da razgovaraju jasno i objektivno. Problem nećemo rešiti samo insistiranjem na zabrani.“ Što se tiče humusa, treba napomenuti: „Ako ostanemo bez glifosata, biće nam mnogo teže da primenimo stvaranje humusa i regenerativnu poljoprivredu.“
Zamena insekticida i fungicida
Alternative insekticidima i fungicidima se već ispituju u praksi, a koriste se i na većim gazdinstvima. Michael Horsch je naveo primer iz Brazila: „Direktor kompanije Insolo od 200.000 ha – inače u vlasništvu Univerziteta Harvard – mi je prilikom moje poslednje posete ponosno pokazao njihovu novu zgradu. U njemu su ogromni bioreaktori, tamo rade mikrobiolozi, imaju sopstvenu istraživačku stanicu tu već pet godina. Kompanija je sada spremna da sredstva za zaštitu bilja zameni biologijom. A to je zaprepašćujuće imajući u vidu količinu prskanja koje se u Brazilu obavlja svakodnevno“, dodaje Horsch. „Stvarno osećam poštovanje prema takvim ljudima. Oni su profesionalci do srži i to mi pokazuje da se događa nešto čime MORAMO da se bavimo. Iako ja ne verujem da možemo u potpunosti zameniti insekticide i fungicide biološkim sredstvima. U svakom slučaju, u ovim praksama postoji „ono nešto“. I zato je veoma važno suočiti se s tim.“ Međutim, zamena herbicida biološkim sredstvima nije zamisliva. „U direktnoj setvi su nam i dalje potrebna sredstva poput glifosata.“
Izmenjena Liebigova formula
Za kraj svog predavanja, Michael Horsch je citirao hemičara Justusa von Liebega: „Zemlja je plodna za dati biljni rod, ako sadrži hranljive materije neophodne za ove biljke u pravoj količini, u ispravnom odnosu i u kvalitetu pogodnom za apsorpciju.“ Von Liebig je pošao od toga da prinos biljaka i humusa proizlazi iz raspoloživih hranljivih materija, dakle hemije, oblikovanih fizičkim uticajima poput temperature i vlage kao i bioloških preduslova. „Fascinira me izraz ,pravoj količini’“, izjavljuje Horsch. U poslednjih 50 godina poljoprivreda se odvijala u skladu sa Liebigovom formulom i postignuti su prinosi o kojima je ovaj hemičar mogao samo sanjati. „U najboljem slučaju, sadržaj humusa smo održali na istom nivou. Ali postoji ni niz studija po kojima smo povećanjem prinosa neprekidno doprinosili razgradnji određenih količina humusa.“
Da bi se radilo u duhu Carbon Farminga, regenerativne ili hibridne poljoprivrede, Liebigova formula bi morala da se izmeni. Na prvom mestu bi trebalo da stoji stvaranje humusa, odnosno biologija, praćena fizikom i hemijom. Iz ovih interakcija proizlazi prinos i sadržaj humusa u zemljištu. „Usuđujem se da kažem sledeće: ova formula je budućnost poljoprivrede širom sveta.“ Po Horschovom mišljenju konstantno povećanje prinosa u odnosu na one koje sada imamo nije više moguće. „Ni to ne bi trebalo da nam bude primarni cilj. Ali na ovaj način ćemo postići stvaranje trajnog humusa“, predviđa on. Michael Horsch predviđa vezivanje 5 t CO2 po hektaru, možda čak i duplo više, ali samo u slučaju da se manje fokusira na prinos, a više na stvaranje humusa. Svojoj publici je rekao: „Moramo da promenimo svoj pristup – od uzgoja do rukovanja đubrivom i pesticidima. Predstoji nam još puno istraživanja u ovoj oblasti. Treba nam veći uvid u biološke odnose u zemljištu, u korenu, u celoj biljci i na kraju u ljudima.“