Klima i lanac snabdevanja
Uska grla u snabdevanju zbog korone i konflikti su vinuli cene hrane u nebo. Ekstremni vremenski uslovi su učestaliji poslednjih godina, utiču na poljoprivredu kroz velike vrućine, poplave itd. Ali šta se menja? Kakav uticaj ima klima na naše prinose? A šta bi se moralo promeniti da se ne bismo našli u situaciji koja ozbiljno ograničava snabdevanje osnovnim životnim namirnicama? terraHORSCH je o ovome razgovarao sa Michaelom Horschom i Frankom Wechsungom.
terraHORSCH: Gospodine Wechsung, Vi ste aktivni na Potsdamskom institutu za istraživanje uticaja klime (Potsdam-Institut für Klimafolgenforschung - PIK) još od njegovog osnivanja. Koje je Vaše mišljenje o klimatskim promenama u proteklim godinama?
Frank Wechsung: Kada se bavimo klimatskim promenama i klimatskim uticajima, obično imamo ili smo imali u vidu dugoročne promene koje se dešavaju u proseku. To je ono što se smatra klimom – izvan vremenskih prilika. To su dugoročni stabilni trendovi koji idu ruku pod ruku sa fluktuacijama koje se takođe manifestuju u ekstremima. Iznenadilo nas je i ono što se desilo u poslednje četiri godine. Nismo očekivali tri sušne godine zaredom u Nemačkoj. U tom pogledu, ovo je poseban problem, jer se iza njih verovatno kriju fenomeni koji se mogu iščitati iz klimatskih modela samo uz puno mašte. Konkretni događaji u Srednjoj Evropi su bili krajnje iznenađujući – kako po karakteristikama tako i po stvarnom izgledu. Sada se moramo pozabaviti time. Ono što nam najviše zadaje teškoće nije ova prosečna fizička pojava, već promena cirkulacije u atmosferi. Kako se temperaturni gradijenti pomeraju, npr. između polarnih regiona i centralnih regiona ili centralnih regiona i tropskih krajeva, cirkulacioni sistemi se menjaju. Zapadni vetrovi, koji inače relativno pouzdano donose kišu u naše krajeve, odjednom drugačije cirkulišu. Ako postoji stabilna visina iznad Nemačke, oni će biti potisnuti ka severu na duži vremenski period. Ovo je pojačano, jer se smanjuje temperaturni gradijent između Arktika i suptropa. Ovo slabljenje temperaturnog gradijenta i drugih gradijenata, između kopna i vode, moglo bi dovesti do toga da postojanost vremenskih obrazaca postane izraženija – to je objašnjenje koje do sada imamo. To je ono što nam predstavlja probleme, a moglo bi biti relevantno i za druge delove sveta.
terraHORSCH: Gospodine Horsch, da li i Vi kao proizvođač poljoprivrednih mašina primećujete da poljoprivrednici imaju sve više problema usled klimatskih promena?
Michael Horsch: Naravno. Puno putujem po poljoprivrednim regionima širom sveta. Na primer u Brazilu, SAD, Istočnoj Evropi, Australiji itd. lokalni poljoprivrednici mi često kažu da više ne mogu upravljati svojim prinosima kao nekada. Priča se puno o intenzivnim vrućinama, dugim periodima suše ili obilnim padavinama, koji više puta smanjuju prinose i ozbiljno utiču na njih. Ovo radim već više od trideset godina, a poslednjih deset godina sam postao svesniji ovih događaja. To sve češće doživljavamo i kod nas u Evropi. Češće imamo sušne ili hladne periode, toplotne talase ili oblačno vreme – tako je bilo u junu i julu prošle godine. Tamo gde je dugo bilo oblačno, izostala je fotosinteza. Najpre smo mislili da ćemo imati rekordne prinose, jer je u celoj Evropi bilo dovoljno padavina, na kraju se ispostavilo da smo imali prinose ispod proseka. Rat u Ukrajini je samo pojačao problem manjka žitarica na globalnom nivou, ali nije jedini uzrok tome. Tu je još i rezistentnost izazvana sredstvima za zaštitu bilja, zbog koje opet ne dolazi do povećanja prinosa. Samo kod kukuruza i soje je zabeležen napredak u uzgoju.
Moje lično mišljenje je da klimatske promene nisu samo činjenica, već i napreduju brže od prognoza sa stanovišta nestašice osnovnih životnih namirnica. Nije da u prošlosti nije bilo toplotnih talasa ili suša. Samo se dešavaju u sve kraćim vremenskim intervalima i postaju sve ekstremniji. Nisam stručnjak za vremensku prognozu, ali to je ono što sam osetio na oranicama širom sveta u proteklih deset godina.
terraHORSCH: Da li to možete potvrditi, gospodine Wechsung? Da li su ovi ekstremni vremenski uslovi učestaliji nego što se očekivalo?
Frank Wechsung: Nekoliko kolega u PIK-u se bavi ovim čestim ekstremima. Već pomenuta postojanost vremenskih uslova igra posebnu ulogu. U Rusiji je 2020. godine bio ekstremni toplotni talas. Anticiklon se tu zadržao veoma dugo i sprečio dolazak padavina, što je dovelo do velikih šumskih požara zbog vrućine i suše. U Pakistanu je, pak, neprestano padala kiša i došlo je do poplava. Tu je ciklon ostao na jednom mestu. Može se pretpostaviti da za određene regione sveta, uključujući i naš, postoji tendencija ka povećanju postojanosti vremenskih obrazaca. To ne znači da će nužno postati suvlje ili vlažnije, već da će, kada nastupi situacija visokog pritiska, ostati tu veoma dugo. To smo videlo u poslednje tri godine, a isto važi i za vremenske obrasce niskog pritiska. Na poplavu u dolini Ahr ukazali su i vremenski uslovi. Ceo mesec obeležile su struje sa jugozapada, koje su u više navrata donosile padavine u ovaj region. Čini se da to odražavaju i priče gospodina Horscha o problemima poljoprivrednika. Za sada se ne čini da su ove tri sušne godine bile najava da će Nemačka dobiti sušnu klimu, i nadamo se da će tako i ostati. Ono što verovatno možemo očekivati je sve veća postojanost vlažnih i suvih vremenskih obrazaca.
terraHORSCH: Da li ove ekstremne vremenske pojave otežavaju prehranu svetske populacije?
Frank Wechsung: Prelomna tačka nisu toliko sami ekstremi, već trajanje ovih ekstrema, činjenica da smo se više godina suočavali sa sušom. Australijanci su relativno iskusni kada je reč o dugim sušnim periodima ili naizmeničnim sušnim i kišnim periodima. Od njih možemo naučiti nešto. Postoji vremenska i klimatska zavisnost stope povećanja prinosa. Mislim da fluktuacije klime, klimatske promene mogu značiti da u određenim regionima, posebno kada postanu sušniji, prinos stagnira ili opada. Moramo se više baviti time.
Michael Horsch: 70% naših dnevnih potreba za kalorijama dobijamo od žitarica i uljarica. Direktno konzumacijom pirinča, pšenice, hleba, a indirektno ishranom stoke. Moramo biti svesni toga. Moramo promeniti navike u ishrani i, na primer, smanjiti udeo hrane životinjskog porekla. Mnogi od nas misle da se samo malo bave urbanom poljoprivredom i jedu više povrća ili voća. Ali to neće rešiti problem, posebno u zemljama trećeg sveta. Tamo ljudi zavise od žitarica. Ako se cene žitarica udvostruče ili utrostruče zbog nestašice, e onda imamo problem. Zavisimo od žitarica da bismo zadovoljili veći deo ljudskih energetskih potreba. Uzgoj žitarica funkcioniše samo u velikim razmerama, sa dosta sunca za fotosintezu, dovoljno vode i blagim temperaturama. Ako to nije proporcionalno, onda ni količina energije koju proizvodimo ne štima. Često razgovaram sa poljoprivrednicima koje posećujem. Mnogi kažu da njihovi prinosi opadaju ili stagniraju. Oplemenjivanjem smo već dobili sorte otporne na bolesti i toplotu. Međutim, prinosi u najboljem slučaju ostaju na istom nivou. Naša sledeća dilema je što u svetu imamo samo oko milijardu hektara za žitarice, koje su svake godine sve manje. A intenzivnije korišćenje zemljišta, kao što smo videli u poslednjih 20 godina (npr. u Rusiji ili Ukrajini), više nije moguće, jer svi već posluju na visokom nivou. I mi smo tome doprineli. Drugim rečima, jednostavno se više žita ne može očekivati, kao što je uvek bio slučaj npr. u poslednjih 100 godina, kada su uzgoj, tehnologija, Haber-Bošov postupak, zaštita useva i školovanje nadoknađivali sve veću potražnju za hranom.
Čak i sa povećanom ekologizacijom rizikujemo smanjenje prinosa. Što se tiče klimatskih promena i naše životne sredine, zdravlja i društva, naravno da nam je potrebna ekološka poljoprivreda, ali samo pod jednom pretpostavkom: moramo održavati prinose. Zato već godinama promovišemo hibridnu poljoprivredu.
Do sada smo sebi dozvoljavali poljoprivrednu politiku koja je verovala u pravdu prema ljudima. Po mom mišljenju, političari su sada pod pritiskom da se suoče sa realnošću i obezbede i zaštitu životne sredine i dovoljno hrane za sve.
Frank Wechsung: Pa, ja mislim da ovaj problem nikada nije ni nestao. Upravo smo se prepustili zabludi – pogotovo u poslednjih 30 godina – da više ne moramo praktikovati planirano stvaranje zaliha kao ranije. Ne bih da govorim o novoj krizi, jednostavno moramo da se vratimo realnoj proceni političkih i klimatskih mogućnosti i obezbedimo odgovarajuću poljoprivrednu proizvodnju kod kuće.
terraHORSCH: Da li je moguće ponovo popuniti zalihe žitarica i ispraviti situaciju?
Michael Horsch: Mislim da je u sadašnjim okolnostima to jako teško. Osim ako nam klima ne bude naklonjena i ne dobijemo dve „debele“ godine, što se ne može potpuno isključiti.
Frank Wechsung: To je moguće. Samo treba to želeti. Važno je međutim formulisati cilj i dizajnirati sisteme podsticaja na takav način da se i isplate.
A političari su se navikli na to da poljoprivreda bez problema puni trpezu. Ranih 90-ih godina imali smo 365 dana zaliha žitarica širom sveta. U toku, rekao bih, veoma snažnog fokusa na kriterijume efikasnosti u poljoprivredi, ovo je smanjeno, analogne mere predostrožnosti u skladištima su zamenjene finansijskim instrumentima. Ovo funkcioniše samo dok svi učestvuju u igri. Čim negde imamo problema sa snabdevanjem, prvo što država uvede je zabrana izvoza ili izvozne takse. Dakle, EU kao veliko poljoprivredno područje, ali i Nemačka, moraju imati u vidu izvestan stepen samodovoljnosti kao ciljni kriterijum i to mora ostati obezbeđeno, bez obzira na modu i ekonomske cikluse. O tome se dugo raspravljalo tokom krize izazvane koronom. Odjednom su ljudi shvatili da ne mogu izmestiti svu proizvodnju u druge delove sveta, jer nemaju kratkoročne opcije da nadoknade nedospele isporuke. U pozadini se raspravljalo o tome kako imamo posla sa slobodno dostupnim sektorom, a to nije bio slučaj. Postoje okvirni uslovi koje moramo uzeti u obzir. Čak i ako su cene hrane bile relativno niske poslednjih dvadeset, trideset godina, i uz najmanji poremećaj mogu eksplodirati, kao što je sada slučaj. Uzmimo za primer najnoviji slučaj: tri glavna igrača na tržištu pšenice, Ukrajina, Rusija i Indija, su i dalje aktivna na tržištu, bez obzira na pad roda u Indiji i rat između Rusije i Ukrajine, oni izvoze višak proizvoda. Čak i ako ništa ne izvezu, druge zemlje će izvesti. Ovako makroekonomisti idealizuju situaciju. Ali u stvarnosti to ne funkcionište tako. Barem ne za godinu dana.
terraHORSCH: Šta bi trebalo promeniti da bi se u budućnosti obezbedilo dovoljno hrane?
Michael Horsch: Ne radi se toliko o tome da u budućnosti nećemo imati šta da jedemo, već treba raspravljati o tome šta ćemo jesti. Mi u bogatom delu sveta moramo promeniti svoje navike u ishrani. To znači da moramo smanjiti udeo namirnica životnjiskog porekla, a povećati udeo namirnica biljnog porekla. Može se naravno proiskutovati u kom procentu. Ako se to desi automatski, jer su se cene vinule u nebo, a mi poljoprivrednici dobijemo 400, 500 evra po toni pšenice i zato kilogram piletine ili svinjetine ne košta evro po kilogramu, već dva ili tri evra po kilogramu. Ovo bi možda bio najbolji način da se problem reši relativno brzo. Treba imati na umu da će ispaštati ljudi iz zemalja trećeg sveta, ako cene žitarica ostanu visoke. Imperativ je da se pobrinemo da i ovde garantujemo snabdevanje i učinimo sve da pomognemo ovim zemljama da prošire svoju proizvodnju hrane.